Његово Преосвештенство Епископ Артемије
(15. 01. 1935 - 21. 11. 2020)
На дан Претпразништва Богојављена (Преподобног Серафима Саровског) 15. јануара 1935. године, као шесто од седморо деце брачног пара Радосављевић, у Лелићу крај Ваљева, рођен је владика Артемије (Марко Радосављевић).
Основну и средњу школу завршио је у родном селу, нижу гимназију у Ваљеву а након двогодишњег одслужења војног рока уписује Богословију у Београду.
Негов овоземаљски пут од ране младости, посвећеност цркви и вери, као и читав његов духовни живот у тесној су вези са празником Светог Архангела Михаила.
Након завршетка богословског факултета, одлази код свог духовника архимандрита Јустина Поповића, у манастиру Ћелије код Ваљева, недалеко од родног му Лелића. У том манастиру замонашен је 1960. године уочи Аранђеловдана а после тачно 4 године, такође на Аранђеловдан, рукоположен у чин јеромонаха у манастиру Крка. Из овог манастира одлази на постдипломске студије у Атини где је и одбранио докторску дисертацију на тему „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“. Са одбрањеном дисертацијом 1977. године долази на место предавача у призренску Богословију.
После годину дана рада у призренској Богословији, уз благослов Аве Јустина и тадашњег Епископа рашко – призренске епархије Павла, као архимандрит, постаје игуман у манастиру Црна Река, у Ибарском Колашину који је био пред затварањем а који је посвећен Архангелу Михаилу. Током 13 година службовања у Црној Реци, у периоду од 1978. па до 1991. године, обнавља монаштво и покреће целокупну духовну обнову у парохијском црквеном животу. За врло кратко време манастир Црна Река постаје расадник из ког су многи монаси након искушеничког живота и рукоположења распоређени у светиње широм епархије. У поменутом манастиру покреће и епархијски часопис „Свети Кнез Лазар“ и издавачку делатност.
У Црној Реци га у мају 1991. године затиче вест да је изабран за новог Епископа рашко-призренске епархије и на ту дужност ступа након хиротоније у Пећкој Патријаршији 23. јуна 1991. године.
Од тада почиње да ради на духовној обнови епархије тако што уводи бесплатна крштавања и венчања, обавезну исповест пре причешћа и забрану причешћа свим црквено невенчаним лицима.
Статистика каже да је управо он замонашио између 20 и 25% свеукупног данашњег монаштва СПЦ.
Под његовом управом, у епархији се знатно увећало и женско монаштво, што доводи до обнове, санирања и извршења конзерваторских радова у манастиру Соколица у периоду од 1995 – 1996. године а у атару села Улије, изнад Лепосавића, изградњом конака 2007. и усељавањем монахиња почиње активно да живи манастир Свете Петке. Након 520 година, обновио је монаштво у манастиру Бањска 2004. године, а 2006. године покренуо је обнову саме цркве и манастирског комплекса у Бањској.
Уз епископске дужности био је врло посвећен пастирском и богословском раду и превођењу светоотачке литературе. Остао је непоколебљиво на путу православних Светих отаца, ослањао се у великој мери на исихастичку монашку традицију и богато духовно предање Светог Владике Николаја и преподобног оца Јустина Поповића.
