СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ

„РЕАЛНОСТ“ нови термин у животу СПЦ

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у своме редовном заседању маја 2008. године, а под АСброј 5/, 0/, 10/, 13/ и 38/зап. 74 од 20/7. маја 2008. године донео је следећу одлуку: „Усвојити предлог Одбора Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да, што се тиче даљег спровођења обнове српских православних светиња у овој јужној српској Покрајини, прихати реалност ове обнове,…“

Шта значи ова фамозна реч „реалност“? Она је посве нова у језику Цркве Бога живога. Истина, током протеклих неколико година западни политичари и дипломате почели су да употребљавају једну нову фразу – како у међународним односима, тако и у домаћој политици: „Морате да прихватите реалност да…“ Ова фраза, у разним варијацијама, може да се чује од Вашингтона до Брисела и шире. Фраза делује једноставно, но има злокобни аспект који представља претњу по схватање да је владавина права суштински темељ демократије, међународних односа, људских права и решавања конфликата.

Та фраза „Морате да прихватите реалност да…“ много пута је поновљена и упућена од стране страних дипломата Србији и српском народу у вези са Косовом и Метохијом. А та „реалност“ која се „мора прихватити“, редовно значи – независно Косово. Све у свему, јасно је да ту „реалност“ дефинишу интереси и политика Америке и неких чланица ЕУ. Ту дискусији нема места. Ова порука захтева од друге стране да се забораве чињенице, закон, демократија, те да чини оно што се од ње захтева. Без обзира колико је то болно, неправедно, незаконито, дестабилизујуће. Реалност мора да се прихвати.

На све ово, Оци и Браћо, подсећа нас и та реч употребљена у одлуци овог Светог архијерејског сабора, опет у вези Косова и Метохије. Меморандум, његово принудно спровођење, неадекватна и неодржива обнова наших светиња на КиМ у задње четири године, о чему смо говорили у нашој Представци овом Сабору, јасно говоре о тој злокобној речи „реалност“. Нажалост, у Нашем случају, улогу западних дипломата преузео је Свети архијерејски синод, који настоји и милом и силом да нам наметне да „прихватимо реалност“.

Иза свега овога се крије ружна истина да је све ово само друго име за прастари појам који каже да „сила представља закон“. Такође постоји потреба да се ово призна као морално супериоран појам у односу на ма какву евентуалну алтернативу. Ови креатори „реалности“ (стварности) морају да буду признати не само као они који су у праву кад је реч о њиховом схватању света и идеологије, већ и као честити браниоци истине (овде: КиМ). Другим речима, имамо још један начин изражавања ароганције и силеџијства. То је начин на који актери скривају сопствену несигурност, морално лицемерје и незаконито понашање. Ово је за њих, наравно, много боље и лакше него да прихвате истинску „реалност“ да су Косово и Метохија неотуђиво благо српског народа, да наше светиње не могу штитити и обнављати вековни и заклети непријатељи, рушитељи и уништитељи њихови.

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Ипак, такви треба да знају, да једино Црква Христова нема алтернативу у овоме свету, јер нема другога имена под сунцем којим би се могли спасти, сем имена Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. То је наша једина и вечна РЕАЛНОСТ коју морамо да прихватимо.

Светом архијерејском сабору одан у Господу

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ