У нашем 21. веку, веку свеопште апостасије и потонућа у свејерес ЕКУМЕНИЗМА (а пре тога у јерес папизма), поједини се одважују да се боре, да остану у предању свете Православне вере и црквеног поретка, и крећу тим спасоносним путем: речима, беседама, изјавама, списима. Међутим, неусуђују се да одлучно прекину са онима који иду или остају на путу отпадништва. Остају борци (за неко време) који зборе а не творе, а најзад престају и да зборе.

Ревнитељи за ”отачка предања” који мисле о спасењу и о путу који томе води, свесни су тога, али растанак са неким навикама, посебно по питању очувања ”јединства Цркве”, коначни корак у раскиду са екуменизмом одлажу за… сутра са изговором: ”још није моменат”. Чекају ”знаке” с неба, а не виде их свуда око себе. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све прекину. Они би хтели да се од њих (екумениста) одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи, а у суштини је питање неспремност на било какву и колику жртву ради очувања праве Вере.

Међутим, та намера одлагања се готово увек проигра. У прво време је тај несклад веома упадљив. Али већ то ”сутра” и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од ”сутра” до ”сутра”, савест (и ревност) се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ЋУТАЊЕМ. (Мало ли је данас таквих, пре свега међу ”пастирима” цркве?). А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божјим.

Најгоре је то што је обраћање (поновно буђење ревности у пракси, не само у речима) таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже… А њима се све чини да то није ништа.

Такви ”ревнитељи” илити ”антиекуменисти” не само да показују себе да ”нису приправни за Царство Божије”, него служе и као саблазан за многе. Они су ти који не само да сами не улазе у Царство Божије, него спречавају и оне који би хтели да уђу. Тако, убеђени да иду путем спасења, припремају себи сугубу погибао, од чега нека би нас Господ избавио.

17. 12. 2016.
+Епископ АРТЕМИЈЕ