Терористички напад на конвој на магистралном путу Ниш – Приштина.

Тмурно небо над Приштином тог раног фебруарског јутра. Спремам се за посао, одбијам да скувам јутарњу кафу јер већ осећам мучнину.

Ноћ пре јављено ми је да морам на север Митровице јер тамо ненајављено одлази командант КФОР-а, италијански генерал Карло Кабиђозо, да у згради болнице (?!??!) одржи прес конференцију.

Шта ћу ја тамо, питала сам? „Нина, неки се плаше да оду тамо због чувара моста “, каже ми шеф. “Осим тога, треба да се обави разговор са избеглицама у школи Бранко Радичевић па да искористиш дан “.  Добро, ићи ћу.

Срби са севера Косова и Метохије држали су се тада јединствено, нико их није могао поколебати у намери да истрају у очувању северног дела. До њиховог разлаза долази касније када неки из СНВ (Српског Националног Већа северног Косова) приступају Коалицији Повратак и “косовским“ институцијама.

Кренусмо. У Митровици, у болничком кругу, протест због доласка италијанског генерала али овај под пуним обезбеђењем улази и успева да одржи ту конференцију.

За то време ја сам испред са Србима који ту живе, причамо о свакодневним провокацијама.

Сви говоре оно што већ више него добро знам а што ће се потврдити само који сат касније, да за Србе на Косову и Метохији нема слободе, пристојног живота, мира, будућности и што је најважније безбедности.

Крећем да обиђем избеглице. Нисам се задржала ни пун сат кад ми јављају ужасну вест да је на магистрслном путу Ниш – Приштина, у месту Ливадице код Подујева дигнут у ваздух први аутобус из конвоја под пратњом КФОР-а, који је превозио избегле Србе са Косова и Метохије на задушнице које су биле дан касније, те да има мртвих и рањених.

Под ротацијом стижем у Ливадице. Затичем хаос. Много рањених од којих двоје у тешком стању, 10-оро мртвих (међу којима и двогодишњи дечак) и на десетине, од страха унезверених Срба, који стоје по страни. Масакр какав у свом животу нисам видела до тада. По путу расути погинули и рањени. Крв на све стране.

Људи вриште. Аутобус уништен до непрепознатљивости а делови истог расути у широком кругу!

Трчим ка месту несреће, прилазим људима који леже , не знам ко је међу њима жив а ко не. Прилазим господину, видим да је жив, има тешке повреде абдмена али ми покретом очију даје знак да ме чује. Молим га да издржи, да прати моје речи и да никако не склапа очи. Скидам јакну да га покријем пре него га је преузела медицинска служба. Крећем даље према звуцима јаука, запомагање рањених ми одзвања у ушима, од суза и гарежи који штипа за очи не видим пред собом, на тренутак се хватам за главу јер осећам да ћу изгубити тло под ногама.

Молим себе да издржим, да не паднем, требам тим људима више него икада. Стиже додатна медицинска помоћ, јединице КФОР-а , УН полиције, истражитеља, хеликоптери… опсадно стање на путу који сам одувек мрзела, јер су се тим истим путем углавном превозили посмртни остаци убијених Срба а ја ишла као подршка њиховим ближњима да се нађем за тренутке када преузимају своје вољене обележене само бројевима. Без имена и презимена, само број као идентитет.

Ливадице сам напустила око поноћи. Нисам хтела да одем док сваки погинули и рањени није склоњен одатле а остали неповређени превезени на сигурно. Повратка кући се не сећам, рекли су ми да сам се онесвестила при уласку у ауто. Сећам се само шатора, британске импровизоване болнице и инфузије која ми је текла у вену.

У Ливадицама је на лицу места погинуло 10 особа, још 2 особе подлегле су повредама касније. Теже и лакше је рањено још 43-оје.

Истог дана, 16.02.2001. украјински војници демонтирали су још 6 сличних експлозивних направа на путевима који воде ка Штрпцу, иначе најудаљенијој српској енклави на Косову и Метохији.

За овај напад, осумњичен је и ухапшен Фљорим Ејупи који је успео да “побегне“ из америчке базе Бондстил крај Урошевца!

Судско веће УНМИК-а, прогласило је Ејупија кривим, да би га затим Врховни суд Косова* ослободио марта 2009-е године услед “недостатка доказа“!

Пуковник Канадске коњичке полиције, Џо Мекалистер, који је из Пећи стигао сутрадан да преузме истрагу, остао је шокиран када је видео да је за мање од 24 сата од напада, КФОР асфалтирао кратер настао од постављене бомбе. И поред тога, пуковник Мекалистер успева да изузме ДНК Ејупија са лица места. Он је казао да су и поред оцигледне саботаже од стране војске, он и његов тим успели да пронађу опушак баш на месту одакле је активиран упаљач бомбе.

Он је за овај напад оптужио директно британске војнике и њихову несмотреност током организације и праћења конвоја. Иако је пуковник Мекалистер водио истрагу, њему амерички војници КФОР-а нису дозволили да у војној бази Бондстил обави разговор са ухапшеним Ејупијем и још двојицом коју је истрага теретила за овај терорстички чин! Американци су му саопштили да је “Ејупи побегао док је он чекао дозволу да уђе у базу“! На Мекалистерово инсистирање да обави разговор са командом страже око околности које су довеле до бекства, речено му је да су они већ у САД због наводног пропуста у случају Ејупи“! Мекалистер је пребачен на друго радно место оног тренутка када је преко својих канала на Косову и Метохији успео да идентификује четвртог осумњиченог. Такође, француски официр који је водио засебну истрагу о бекству Ејупија изненада и без било каквог објашњења, нагло је напустио мисију на Косову и Метохији.

Генрални секретар НАТО-а, послао је дан касније у Приштину кратак и врло штур допис од свега пар реченица у којима изражава „шокираност“ због напада. Тај срамни допис гласио је овако