Дани етничког чишћења и ноћи у којима су горели векови српског постојања, записани у фрескама православних светиња.
Мартовски погром- хронологија догађаја на Косову и Метохији 15 – 19.03.2004.
На магистралном путу Скопље – Приштина, Албанци су 15.03.2004. године ранили дечака Ј. Ивића који је у тешком стању пребачен на даље лечење у митровачу болницу на север Косова и Метохије. Срби из Чаглавице, енклаве на 5 км од Приштине, и околних села, у знак протеста блокирају главни путни правац. Ту долази до инцидента са локалним Албанцима а због забране КФОР-а Србима из Грачанице да се придруже протесту, Срби блокирају путни павац Приштина- Гњилане који води поред манастира Грачаница.
Два дана касније, 17.03.2004. трагом лажне вести коју је објавила локална РТК, да су се на северу Косова и Метохије где већином живе Срби „удавила 2 албанска дечака јер су их Срби јурили псима„ креће општи албански организовани хаос широм Косова и Метохије, и то најпре заузимањем полицијске станице број 3 у насељу Врањевац на излазу из Приштине ка Подујеву. Након што су запалили полицијску станицу, крећу насилно да уђу у Чаглавицу а у 19 часова најпре се окупљају, каменују а затим и пале зграду YУ Програм у Приштини у којој у том тренутку има 30 Срба са 15-оро мале деце.
За то време, пропада покушај евакуације Срба из Приштине, локални Срби који раде за УН пребацују се у централну Србију а нама у мисији се препоручује да се не враћамо у станове него да кренемо за Скопље. Седимо заточени у главној УНМИК-овој згради у Приштини ми који нисмо желели да одемо.
Успевам преко локалног познаника да се са још неколицином на личну одговорност извучем из зграде и крећем ка YУ Програму и ка свим адресама у Приштини за које сам знала да на њима живи још неко од Срба. Ка Чаглавици хаос. Шведски КФОР који је под командом МНБ Центар (Мултинационална бригада под командом Британаца) више није у стању да одолева свакој врсти напада наоружаних Албанаца који су на почетку села већ запалили неколико кућа и аутомобила. Косовска полиција ћути под изговором да је ланац команде у рукама УН полиције. Локално српско становништво свих генерација заједно са Швеђанима улази у директан сукоб са албанским демонстрантима. У 22 часа већ гори тотално YУ Програм у Приштини. Евакуацију Срба на сазнање да је међу преосталим Србима скупљеним у једном стану и један новинар који ради за иностране медије, изводе амерички специјалци са пуном ратном опремом, тенковима и борним колима. Спашавају их и предају британским војницима. Међу њима сам и ја, чекам их код борних кола. Само што сам из руку једне жене преузела дете, креће рафална паљба на нас а онда и обрачун КФОР-а, ам.специјалаца и наоружаних Албанаца у насељу Улпијана, на 10 корака од седишта партије Р.Харадинаја. Ту групу Британци смештају у своју базу на излазу из Приштине. Ветерник, насеље на улазу у Чаглавицу, личи на бојно поље. Албанци крећу преко њива и главног пута кроз село Ајвалију да заузму Грачаницу. У том тренутку креће напад на место Обилић где такође у једној згради YУ програма живе Срби и паљење цркве Светог Николе у Приштини. У 02 часа ујутру добијам позив да се свештеник Мирослав налази сакривен у парохијском дому иза неких буради и да кренем тамо. Молим Британце који постају немоћни јер у базу доводе све Србе које једва живе извлаче из околних места Приштине али ипак крећемо ка цркви. Мирис ватре, дима, чађи у ноздравама, гареж и сузе низ лице. Не знам где су моји, не знам јесу ли живи, не знам хоћу ли их икада више видети. С тим мислима стижемо пред црквом св. Николе која нестаје пред мојим очима у пламену. Бојно поље око цркве, излазим из борних кола да прихватим оца Мирослава који у том тренутку у рукама носи једно кандило и 3 иконице.
УН ћути. Приштина такође. Ћути, што је најгоре и званични Београд. А ћуте и посланици српске националности који су већ ушли у косовске* институције. Нигде их нема а чине чак у владу* тзв. Косова*. Срце ми је у грлу. Јављају да су кренули на оба моста и да трају борбе за северну Митровицу. Крећем за Обилић. Тражим да стручна лица и тим обаве разговор са дечацима. Осећам лаж јер је све тако до детаља смишљено и у зарез напамет научено!
18.03.излазе америчке јединице КФОР-а и на треће одбијање да се повуку, креће оружани напад на албанске демонстранте. То је отворило пут да се у Грачаницу доведу Срби из Липљана, Кишнице, К. Поља. Преко везе чујем да гори 9 цркава и манастира у Призрену, да је 1 Србин мртав а да је немачки КФОР успео да извуче и одбрани 58-оро Срба у својој бази коју су Албанци такође напали. Богословија и зграда Епископије су такође запалили.
У Пећи након што је УН убио једног ОВК, пале се 3 цркве уз Стару митрополију и скрнави православно гробље. У ноћи измећу 18 и 19.03 након Обилића у ком су остале запаљене зграде и локална пол. станица идем ка Митровици.
Седох онако прљава, чађава и избезумљена…поред једног француског војника и неколицине Срба надомак моста са српске стране. Доле, на јужном делу се вијоре албанске заставе јер су већ дан раније успели били да пробију блокаду али су враћени назад ка југу. Тада су убијена 2 лица српске националности и тешко рањен УН полицајац Бугарин. Митровачка болница пуна рањених, народ на ногама, општа паника и страх. Довозе се оклопним возилима преживели Срби из места која су ближе северној Митровици ( највише из села Свињаре ) као И део Срба из Обилића који је живео код ТЕ Косово Б. 19.03. док траје гранатирање северног дела из правца насеља Тамник, разоткривамо лаж дечака који је јасно рекао да је био инструисан да каже то што је рекао. Истина је да на путу ка Ибру нису срели ни једног јединог Србина а не неког са псом који их је јурио. Током размене ватре са КФОР-ом убије је 1 албански снајпериста. Сутрадан 20.03.враћам се у британску базу. Те вечери је супа са луком и парчетом двопека у пластичном тањиру са пластичном кашиком, била прво што сам осим воде узела за та 4 дана. Коначно се укључио и Црвени крст. РТК је тих дана наставио да потпаљује ватру тако што је камерманима било дозвољено да улазе у операционе сале где су били Албанци на које је пуцао КФОР.
Биланс је стравичан. КФОР је малтене признао да је немоћан позвао локално становништво српске нац.да се само брани јер они нису могли „да гарантују заштиту живота, имовине и СПЦ„. УНМИК је прао руке мада су УН полицајци и специјалне јединице дали све од себе, међутим они нису били војска нити су имали оружја за тако организована оружана дејства. Због овако срамне немоћи међ.мисија на КиМ, шеф УНМИК-а Хари Холкери, поднео је оставку на месту шефа мисије. Џаба му!
Неке се слике никада не могу обрисати нити срам спрати.
П.С. Фотографије су само део моје приватне архиве.
