Терористички напад на српску децу у метохијском Гораждевцу
Гораждевац, Метохија 2003. година
Врелину тог 13-ог по реду августовског дана и безбрижну дечију грају на реци Бистрици у малој метохијској варошици Гораждевац, прекинули су рафали из аутоматског наоружања, испаљени од стране још увек непознатих нападача. Био је то ко зна који по реду напад на српско становништво. Сећам се тренутка кад су дошли да ми јаве да је почињен масакр и да ме обавесте да крећемо за Гораждевац јер тамошње становништво треба стручну подршку. Од суза нисам видела шта скупљам са стола. Руке и ноге као од олова, готово да су отказивале послушност. Стезање у грлу и тескоба у грудима, нису ми дозвољавали да нормално дишем. Пута до Гораждевца се сећам као кроз маглу. Сва моја енергија била је усмерена ка томе да смирим себе како бих скупила снаге да тамо смирим оне који су се у том тренутку борили за спас живота своје деце.
У самом Гораждевцу, поред Бистрице где се догодио напад, затичем ужасну сцену. Крв и разбацана дечија летња гардероба на све стране. Јауци ближњих убијених и рањених дечака, парају небо. Ту сазнајем да је рафална паљба отворена на 50-ак малишана од којих су 2 убијена а 4 тешко рањена. Међународни војни и административни фактори већ су били пуне 4 године на Косову и Метохији, масакр над српском децом у Гораждевцу био је само још један у низу доказа њихове неспособности да контролишу стање на терену. УНМИК је понудио награду од милион евра за информацију о починиоцима. Злочин никада није расветљен. Случај је затворен 11 година касније а Еулекс обећао да ће га отворити опет ако се појаве нове информације.
Омбудсману Мареку Новицком позлило је у ауту на путу из Гораждевца ка Приштини због потресних сцена. Сутрадан у 10 сати ујутру у својој канцеларији доживео је инфаркт. Можда га не би ни преживео да није зграбио чашу и себи последњим атомима снаге насуо жестоко пиће.
Тог поподнева посетила сам га у приштинској болници. Гледао ме је немо, уплакан, свестан свега а опет немоћан да у суштини промени било шта.
