Тог 20.02.2006. у бечкој палати Даун Кински, српска и албанска делегација имале су најпре одвојене кратке и протоколарне сусрете са специјалним представником УН, Мартијем Ахтисаријем, а нешто касније и директан сусрет две делегације.

Теме преговора иза затворених врата биле су : децентрализација (повезивање српских општина на КиМ и формирање специјалних веза са Србијом), надлежности у образовању, здравству, културном наслеђу и културној аутономији.

При самом излагању од по 20 минута, колико је припало свакој страни, албански тим који је предводио Љутфи Хазири, изнео је предлог да се са децентрализацијом на Косову* крене тек када се реши његов статус а да здравство и школство у срединама где Срби имају већину, падне под надлежност косовских* министарстава образовање и за здравље и породицу.

Српска страна коју је предводио саветник тадашњег премијера Слободан Самарџић, затражила је да се прво реше питања децентрализације па тек онда да се крене са решавањем статуса.

Зелено светло за почетак преговора о статусу, дао је тадашњи председник Србије Борис Тадић, након што је крајем јануара месеца те 2006-е године присуствовао скупштинском заседању на тему Косова и Метохије.

Истине ради, Србија је кренула у бечке преговоре након протеривања више од 200.000 српског живља са КиМ, стравичних злочина у Старом Градцком, Ливадицама код Подујева, тродневног етнички мотивисаног мартовског насиља над Србима, стравичног масакра над породицом Столић, отмице, силовања појединачних убистава српских цивила попут оних у центру Приштине када је пред очима КФОР -а убијен професор Башић а његове ташта и супруга биле у коми од премлаћивања…

Србија је кренула у преговоре и поред јасног извештаја норвешког дипломате Каи Ејдеа предатог Уједињеним Нацијама, у ком је јасно истакао да на Косову * ниједан од 10 постављених стандарда пре решавања статуса, није испуњен.

Од њих па до 2008. године на столу се нашло и неколико верзија Ахтисаријевог плана до оне коначне због које је добио Нобелову награду за мир.