На Косову и Метохији ништа ново
Данас се навршавају три године од првог званичног сусрета председника Србије Александра Вучића и косовског* “премијера” Аљбина Киртија. Сусрети су требали бити у функцији нормализације односа. Три године касније на Косову и Метохији ништа ново осим још горег положаја Срба.
Хронолошки осврт
У Бриселу се данас (15. јун 2021.), по први пут, састају председник Србије Александар Вучић и „премијер “ Косова* (* означава фусноту која иде уз Косово) Аљбин Курти. Циљ сусрета је нормализација односа Београда и Приштине. Кроз овај текст се враћам 25 година уназад на Косово и Метохију подсећајући на апсолутни вандализам Албанаца и општу одмазду која је кренула над Србима, Црногорцима, већини неалбанаца и неким Албанцима лојалним држави Србији. У периоду од 12 – 15. 06. 1999. године готово све међународне војне трупе (њих 50.000) распоређене у 5 МНБ (мултинационалних бригада) већ су биле стациониране. Улазак КФОР-а на Косово и Метохију бурно су поздравили косовски Албанци дочекујући их на улицама уз високо уздигнута 2 прста , бацајући цвеће на тенкове. Уз КФОР, на Косово и Метохију улазе избеглице из правца македонске границе а са њима и не тако мали број Албанаца из Албаније који нису никада имали везе са Косовом и Метохијом. Креће општи вандализам. По градовима широм Косова и Метохије крећу интензивни напади на Србе, Црногорце, многе неалбанце и њихову имовину.
Крећу убиства, отмице, рушење и паљење њихових кућа. У свим већим градовима већ су порушени споменици знаменитих Срба разјарена маса Албанаца улази у институције и истерује раднике са својих радних места. Владају општи страх и паника. Кренуло је етничко чишћење Срба, Црногораца и многих неалбанаца као и Албанаца лојалних држави Србији. Уз повлачење спеских војних и полицијских снага, креће и нова сеоба Срба највише ка централној Србији, док се један део из метохијске области, креће ка Црној Гори. Косово и Метохија личи на ратну зону у којој војска која се обавезала да успостави мир, готово нема никакву контролу,како над територијом тако ни над народом због чије је наводне угрожености, кренула интервенција на СРЈ!
Догађај који је свакако остао урезан забележен је 13. 06. 1999. првим пуцњем немачких војника од завршетка Другог светског рата, када су у центру Призрена, са равно 220 метака у свом ауту, убијени Славко Веселиновић и Жарко Андријевић. Давид Ферк, из немачког контигента снага КФОР-а, наредио је отварање ватре. Касније је био процесуиран у Немачкој али и ослобођен оптужби јер се „установило“ да се 220 метака „испалило у самоодбрани“?!
Да иронија буде већа, одликован је од стране Рудолфа Шарпинга немачког министра одбране. Овај догађај имао је за последицу исељавање готово стопостотног становништва српске националности из Призрена. Пећ, Ђаковица и остали метохијски градови, скоро су били етнички чисти.
У Косову Пољу, Обилићу, Гњилану крећу интензивни разговори Срба са припадницима КФОР-а али се стање на терену битно не мења у корист безбедоносне ситуације за српску заједницу. Уз повлачење југословенских војних и полицијских снага, виде се и колоне српских цивила који се крећу ка свим административних прелазима ка Србији и Црној Гори. Упоредо са свим хаосом, креће и успостављање цивилне мисије УН широм Косова и Метохије уз све релевантне мисије које иду у таквим приликама – УНХЦР, ИОМ, Међународни Црвени Крст, ОСЦЕ, разне хуманитарне организације које обезбеђују храну и лекове. Доставу брзих пакета хране из ваздуха обезбеђује и КФОР.
Општи хаос на терену, потврђује и прва заједничка конференција КФОР-а, УНМИК-а. Робин Клајфорд је тада изнео податак да је убијен један Србин, други рањен и да је поводом тога ухапшена група од 5 припадника ОВК.
Потврђује паљење кућа, пуцње и гранате. Међутим, ни то његово обраћање не одговара реалној слици на терену јер КФОР у том тренутку не говори о физичким нападима на Србе на јавним местима, нападима на њихову имовину од стране груписаних Албанаца који, упадајући на поседе и у станове,истерују Србе ван својих домова да би ту уселили и оне који никада нису живели, не само у том граду, него у добром броју, и на Косову и Метохији уопште. Неки су са собом доводили чак и своје козе, кокошке и гуске да их држе у кади или на терасама. Пекли су флије (албанска врста пите под сачем) на балкону па је КФОР незнајући о чему се ради, долазио са ватрогасним колима да гаси „пожар“ са спољне стране зграде у једном насељу у Приштини.
Сузан Мануел је потврдила прве контакте између војних и цивилних субјеката међ.мисија, пре свега командата КФОР-а Мајкла Џексона и првог шефа УНМИК-а, Серђа Вијере де Мела.
Тиме је заправо потврђено да никаква синхронизација између војне и цивилне мисије, није постојала. Људи који су били задужени за један протекторат, заправо су се упознавали на терену, док је народ био препуштен сам себи. Иако су оба портпарола нагласила да су мисије ту како би се успоставила “ демократија и демократске институције “ фокус мисија се првих дана ипак свео на повратак албанских избеглица и њиховом збрињавању. У прилог томе иде обраћање портпарола Дениса МекНејмера који је потврдио да је читава та мисија управо стављења у функцију тога.
Данас, 25 година касније, време је потврдило бојазан Срба да међународни фактори на Косову и Метохији нису успели да створе демократију, демократске институције, мултиетничко друштво. Напротив! Након овог првог етничког чишћења, уз присуство међународних снага, сведочићемо једном сличном, 5 година касније током мартовског погрома који је кренуо као и сва албанска прича о њиховом страдању-лажном вешћу да су се двојица албанских дечака удавила јер су их прогонили Срби. Преживели дечаци су лагали. Лаж се открила али касно.