У 5 сати ујутру, 12.06.1999. уласком кпонених снага КФОР-а на косовско – метохијску територију, почиње успостављање привремене мисије УНМИК а на основу, неколико дана раније, донете Р1244. Након што су нешто иза 2 сата по поноћи, Руси наставили пут ка аеродрому Слатина, народ се из центра Приштине разишао. Ту ноћ сам преседела. Ту и тамо могао се чути неки пуцањ, детонација, сирена полицијског или амбулантног возила. Исељавање редовне војске из војних објеката, локалне полиције из станица 1, 2, 3 и 4 такође је било у току.

Са првим знацима сунца у Приштину су умарширале Гурке, (британске снаге за брза дејства) у саставу КФОР-а којима је по распореду припадала зона 5, познатија као МНБ (мултинационална бригада) Центар. Гурке су се размилеле улицама града, приградских насеља укључујући и мања места у приштинској околини : Обилић, Косово Поље, Липљан… Карактерисао их је низак раст, пуна ратна опрема, нож „кукри“ по ком је касније назван и један кафе преко пута седишта УНМИК-а где је за Србе који раде при мисијама једино било безбедно да попију кафу. Кретали су се у групама по 5 али тако да са леве стране ходају тројица а са десне двојица. Посматрајући их са стране стицао се утисак да се крећу неком замишљеном цик цак линијом. Намрштени, црвени у лицу, подврнутих рукава, држали су прст на обарачу. Сви до једног.

Слика у граду била је хаотична. Око зграда где су живела војна лица, резервисти, локална полиција и њихове породице могли су се видети камиони у које се товаре ствари. Тог дана почело је последње повлачење сваког униформисаног и цивилног субјекта који су имали било какве везе са војним и полицијским институцијама. Гурке су разапињале шаторе и мапе где год су стигли. Посебно су били усмерени ка војним и полицијским возилима југословенских снага и локалне полиције верујући да ће морати да ратују на улици. Излаз из главног града Косова и Метохије био је готово блокиран. Колоне камиона цивилних и војних, тенкова, војних возила, аутомобила са породицама… кретале су се ка Ветернику, насељу које води ка Подујеву а онда и ка административном прелазу Мердаре. Порушене зграде МУП-а Поште, разрушене куће, поломљена стакла на излозима радњи… осликавале су на ратну зону. Ретко која радња је била у функцији, углавном неки мини маркет и мала пијаца (како су је звали) у Улпијани. За Гуркама стижу и међународне хуманитарне организације, УНХЦР, први контигенти УН стаффа, ИОМ, Лекари без граница…

Успостављањем МНБ Центар, британски војници заузели су Драгодан где је касније направљен и Главни Штаб КФОР-а, тик изнад православог гробља које су за време бомбардовања делимично уништиле бомбе којима је гађано складиште горива које је у непосредној близини. На гробљу су се могли видети разбијени споменици, кратери а и делови сандука сахрањених православаца. У тој фази распоређивања, британци су кренули да заузму аеродром Слатину где се већ вијорила руска застава. По речима првог шефа КФОР-а, британског генерала Џексона схвативши чињенично стање, препустио је аеродром Русима „не желећи да започиње нови рат“.

Тог 12.06.1999. креће нова косовска голгота за Србе, Црногорце, многе неалбанце а и Албанце лојалне држави Србији.