Период од 15 – 20 јуна 1999. године на Косову и Метохији, представља најстрашније страдање једног народа, упркос присуству 50.000 међународних војних трупа које су се војно-техничким споразумом обавезале, да ће без изузетка штити сваког становника Косова и Метохије. Најезда Албанаца из правца Македоније, Албаније и Црне Горе, чак и оних који никада нису имали никакве додирне тачке са Косовом и Метохијом, имала је за последицу најзверскије нападе на неалбанско становништво, током који су најгоре прошли Срби, Црногорци, Роми и Албанци лојални држави Србији.

Најстравичнији злочин тог 15. 06. 1999. је отмица монаха Харитона чије су возило зауставили припадници ОВК код Дома Армије у Призрену и одвели га у непознатом правцу. Његово обезглављено тело, поломљених доњих и горњих екстремитета без 3 пршљена кичменог стуба, пронађено је 2000. године те су његови посмтрни остаци након парастоса у Грачаници 11. 11. 2000. пренети у Црну Реку, манастир где је отац Харитон почео свој монашки пут као искушеник! Тог дана у Призрену је отето још једанаесторо Срба а тих дана и отац Стефан Будисавачки, чије тело ни дан данас није пронађено.

Блаженопочивши владика Артемије, епископ рашко – призренски и косовско – метохијски, организује да се сво сестринство манастира Свете Тројице доведе у богословију док се анархија Албанаца не стиша. Сутрадан је конак манастира већ био запаљен и готово се ништа из те православне светиње није могло сачувати. Отмице, убиства, узурпација и паљење имовине, етничко чишћење Срба и њихово протеривања са имања и станова, трају на читавој територији Косова и Метохије, па тако сви већи метохијски градови и већа места, остају готово етнички чиста. Тежак удар креће и на неалбанско становништво у Приштини. Од Врањевца до Ветерника и од Матичана преко Сунчаног брега и Дарданије до Косова Поља, крећу упади припадника ОВК у српске станове. На Сунчаном брегу заклан је Ђока Цвијановић, бака Љубица Вујовић задављена је у кади а петорицу ОВК припадника који су затечени у њеном стану након трагедије, ухапсили су припадници КФОР-а. У насељу Акташ, у свом дворишту убијен је из ватреног оружја отац власника познате Видеотеке а очевидац тог убиства је новинарка која је са балкона посматрала злочин и прва позвала КФОР у Центру за мир и толеранцију и преводиоца. Са петнаетомесечном бебом стрчала је да пружи помоћ и смири његову супругу чији су крици парали приштинско насеље. Истог тог дана, сведочиће и о убиству једног полицијског резервисте који је изашао са оружјем из кафића и са подигнутим рукама у ваздуху певушио уз музику. Убиле су га Гурке из британске јединице за брза дејства. Увиђај је извршио инспектор Аца, касније убијен у центру Приштине када је немачки држављанин подметнуо експлозив. У насељу Дарданија убијен је кључар Бранко и то у присуству своје супруге Сање која је била у поодмаклој трудноћи! Албанци су отворено ишли у лов на Србе а за сваког за ког би помислили да је српске националности, имали су трик питање „sa eshte ora“ – колико је сати? Лако им је било препознати акценат чак и ако би неко знао албански па одговорио на то питање. Одговарајући на српском то јест бугарском да је нешто мало иза 20 часова, у центру Приштине убијен је бугарски држављанин, полицајац УН-а који је требао да служи УНМИК мисији.

Добила сам упозорење да се не крећем сама, да причам искључиво енглески свуда и на сваком месту, да се храним искључиво на местима која припадају УНМИК-у. Српски је забрањен а и српска валута. Албанци, власници маркета, признавали су само страну валуту.

У Косову Пољу, Руси  стационирају болницу иза већ постојећег Дома здравља. У тој истој болници рођена је беба убијеног Бранка (тако су га звали , скраћено од презимена) и преживеле Сање. Надомак Приштине, у околини централне енклаве, затичемо гинеколога који обавља порођај на зубарској столици. Истог тог гинеколога који је поднео највећи терет првих година по доласку КФОР-а и УНМИК-а, смењује ДОС након избора и на чело институције доводи човека из Ниша, који један једини дан на послератном Косову и Метохији није провео. Тако се држава Србија одужила онима који су директно својом борбом и делима учинили да опстане становништво у енклавама.

У том периоду од 15 – 20 јуна траје и најжешћа борба за Митровицу тј. њен северни део. Чувари моста се организују и не дозвољавају да падне северни део града. Добро опстају још и Срби у Поморављу као уосталом и сва места која се географски наслањају на делове централне Србије. Та места су данас трн у оку косовском премијеру Аљбину Куртију који је одмах по доласку из затвора формирао НВО са циљем да се спречи стварање било какве заједнице српских општина.

Извештаји са терена су очајни. Заједнички тимови КФОР-а и УН полиције посећују преостале Србе као и УНХЦР. Није било необично да ако навече посетимо неку српску породицу, већ сутрадан је не затекнемо у стану. За врло кратко време би стан био узурпиран. Тешко је било поготво у оним зградама мешовитог карактера где су живела војна лица/полицијски службеници и њихове породице уз породице које су биле цивилне и нису имале додирних тачака са војском или полицијом. Војна зграда у насељу Улпијана, тотално је била узурпирана а и сваки војни и полицијски стан након чега би се нападима на остале Србе издејствовало њихово исељење. КФОР је кренуо са разоружавањем становништва али далеко од тога да је на терену испуњавао мисију и успео да заштити неалбанско становништво поготово Србе, Црногорце и Роме. Њихова неспособност се огледа и у чињеници да су све институције узурпиране од стране Албанаца који чак никада нису ни радили у њима. Локална РТВ је већ преузета, у проштинско позориште је ушетао Албанац откопчаног шлица и истерао директора Стојановића, Дом Штампе узурпиран, књиге побацане, новинари, писци, песници, техничко особље …избачени. КБЦ Приштина више готово и да нема лекара Србина јер је из њега отет Андрија Томановић. Сведок те отмице, медицинска сестра, угледала је да Томановића воде нека лица и упитала га да ли је добро. Одговорио је „зашто мислиш да сам добро?!“ У селу Мазгит отето је 6 лица српске националности. Поште, ЕПС, рудници око Обилића, медицинске установе, радње… немају више ниједног запосленог српске националности. Ако је неко и одлучио да остане на Косову и Метохији, тих дана на посао није смео да иде.

Наставиће се