Дан заставе Албаније по први пут је обележен на КиМ новембра 1999. год. Славље је пратило брутално убиство, пребијање и хапшење Срба.

Тог предзадњег новемарског дана, улице главног града наше покрајине и свиx већих градова на Косоцу и Метохији, освануле су украшене заставама Албаније.

Албанци су почели да се окупљају и руља је кренула да дивља по градовима у знак славља. Срби у Ораховцу су се самоорганизовали у циљу заштите својих породица и имовине с обзиром да од помоћи КФОР-а и није било неке вајде до тада, почев од половине јуна 1999. год. У насељу Дарданија у Приштини још увек је живео универзитетски професор Драгослав Башић, бивши Фулбрајтов стипендиста који је студирао и предавао и на Калифорнијском универзитету у Берклију. С њим у стану су биле супруга и ташта. У вечерњим сатима када је дотадашње урлање прерасло у почетак вандализма и замењено пуцњавом широм града, професор Башић доноси одлуку да се са породицом склоне у Косово Поље где је још било Срба и где је његова ташта имала имовину.

Успели су да изађу из зграде и крену аутомобилом ка Косову Пољу где их на главном путу пресреће мржњом избезумљена руља.

Из аута је извучен и брутално претучен прво професор Башић а потом и супруга и ташта. Брутално насиље над професором извршено је не само батинама него су му злотвори гурали запањене петарде у усну дупљу да унутар ње експлодирају. На крају су пуцали у њега, преврнули аутомобил, запалили га и разбежали се. Он је преминуо на путу за болницу, супруга и ташта добиле фрактуру лобања, нагњечење мозга, прелом вилица, бројне повреде по телу у виду подлива и прелома што се види на слици. У тренутку пријема у болницу обе жене су биле у коми. Његова ташта преминула је у нишкој болници од последица претрпљених батина а његова супруга се никада није опоравила од њих.

Упркос чињеници да се полицијска станица бр.4 у којој су били стационирани УН полиција и КФОР, налазила на само 500 м од бруталног напада, извршиоци овог напада никада нису ухаппени и процесуирани!

Представници УНМИК-а и КФОР – а сутрадан су изразили „забринутост и осуду“ због напада а да прстом нису мрднули да извршиоце пронађу и приведу правди. Њих нису али зато Србе из Ораховца који су се из страха самоорганизовали, јесу. Одузели су им и оружје и оствили им породице са малом децом голоруке на милост и немилост живим остацима терористичке ОВК.

Кад сам сутрадан отишла на лице места, мирис гарежи, запаљен ауто и трагови крви још су били ту.