Ноћ у којој су се (до)чекали Руси
Након што се Приштином тог касног поподнева 10. јуна 1999. године проширила вест да ће руске снаге стићи пре свих, Срби из града почели су да се окупљају на платоу испред Авале, тачније у Видовданској улици. Олакшање због прекида авио агресије замењено је у пар сати бригом међу неалбанцима, посебно Србима, након сазнања да је потписан Споразум о војно – техничкој сарадњи Војске Југославије и КФОР-а, и да следи повлачење полиције и војске са простора Косова и Метохије. Главним косовско-метохијским саобраћајницама већ су се могле увелико видети југословенске снаге чије је повлачење кренуло са караула и граничних прелаза Албаније и Македоније. Тенкови, камиони, војна и оклопна возила пуна младих бораца са уздигнута 3 прста и заставама СРЈ које су се вијориле у ваздуху те вреле јунске ноћи, углавном су пролазили и кроз центар Приштине, не заустављајући се на путу ка централној Србији.
Док се народ стискао делећи страхове и стрепње у тоталној неизвесности шта носи сутра, са платоа испред Авале могла су се видети упаљена светла у згради Дома Армије одакле је војска ужурбано износила књиге из Гарнизонске библиотеке, спремајући се да ту зграду препусте УНМИК-у а објекат Гарнизона, првом шефу УН мисије на Косову, Серђу Вијери де Мелу.
Већ се могло чути да су Срби из метохијског дела уз најосновније ствари спремни да крену за војском у централну Србију. Потковани искуствима из година када су им Албанци палили сена, штале, секли шуме и улазили у забране, пресретали и покушавали да силују женску децу а тукли мушку, убијали скотне свиње, крали пашне животиње и летину… схватали су да је одлазак пука неминовност. Било је и оних који су гласом храбрости, желели да угасе глас интуиције па се ипак одлучили да остану на свом огњишту. У ваздуху се осећао страх, тежина, мирис прашине а на лицима људи забринутост, грч, разочарање. У очима неких и суза која се цаклила под ведрим небом у Видовданској улици. Ту се нашла и нека екипа новинара, врло могуће да је била из редова РТС-а. Интервјуисали су пролазнике питајући их за очекивања.
Јасно је било народу да је државна руска политика тада заказала али су Срби и даље веровали у браћу Русе и нераскидиву словенску повезаност наша два народа. Сећам се даме са шеширом, рекла је да се зове Дара. Касније сам, током година рада на Косову и Метохији, чула да је Дара песникиња. Никада је нисам срела више. Памтим да је рекла да је била у страшном страху, али да су сада Руси ту на путу и да више страха нема.
Иако је тог тренутка било тек пар сати од мог доласка на Косово и Метохију, усхићење на лицима људи који чекају Русе, заиста ми је казивало да постоји вера Срба у руске војнике. И ја сам желела да верујем у озбиљност СБУН, УНМИК и међународне војне трупе. Али нисам.
У једном тренутку зачуо се врисак, громогласни аплауз, хук тенкова и возила који парају асфалт Видовданске. Полетеле су руже, завијориле се заставе и потекле сузе. Деца су потрчала ка тенку.
Руси су у ноћи између 11 и 12-ог јуна ушли на КиМ. Са њима и нада српског народа и моје косовско – метохијско сведочанство.
Има тих датума тежих и од (не)исплаканих суза. Има…