Бриселски дијалог није решио статусни спор Косова и Србије, али је решио низ конкретних проблема и поставио неке критичне основе за преговоре о свеобухватном споразуму о нормализацији. Београд и Приштина се суочавају са низом избора како желе да буду њихови односи и са сваким избором долазе и користи и трошкови. Међународна заједница је у потрази за решењем од којих сви добијају.

Дијалог Косово-Србија је релативно успешна прича. Можда и не ако се посматра изоловано, јер се сигурно могло урадити више, боље и брже, па је критика на рачун тог процеса често основана. Али ако га упоредимо са другим сукобима сличне природе или „замрзнутим сукобима“, ово је добар случај: дијалог је помогао да се сукоб Косова и Србије трансформише из „замрзнутог конфликта у конфликт који се топи“.

И за разлику од других замрзнутих сукоба, косовско-српски спор је прилично занимљив и понекад забаван. Имамо два ентитета који се не препознају, изгледа да се не воле много, али су веома заинтересовани да постану пријатељи – или се бар претварају да постају пријатељи – јер желе да се придруже овом ексклузивном клубу који се зове Европска унија, и овај клуб више не прима нове чланове са отвореним споровима

Приштина и Београд имају чврсту политичку вољу и много сопственог интереса да постану пријатељи, макар формално. Сада морају да пронађу начин да реше своје спорове, начин који идеално задовољава обе стране. Кључно питање је статус. Бриселски дијалог га је прилично успешно држао под тепихом, али сада постаје све јасније да ниједан нови процес не може напредовати без директног решавања статуса.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да би лако решење било признање, али је додао да то неће учинити. Више пута је рекао да ће случај предати вољи народа. Анкете показују да „воља народа у Србији и на Косову не подржава пробојни споразум који захтева неке смеле компромисе. Дакле, ако лако решење“ није на столу, шта би било ‘нелако решење? Српски званичници реци „све осим признања.“ За Косово „нема решења без признања. Сједињене Државе подржавају решење са признањем. Европска унија подржава споразум којим се завршава сукоб, али не помиње експлицитно признање, углавном зато што пет њених чланица не признају Косово.

Српски политичари кажу да би коначни договор требало да буде нека врста трговине. Београд има нешто – признање – што Приштина сматра веома вредним, а Београд је јасно ставио до знања да то неће дати Приштини бесплатно. Заузврат жели нешто једнако вредно. Па ако Косово добије признање шта Србија може да добије? Најчешће се помиње чланство у ЕУ. Али изгледа да је омиљена опција Београда „опција за признање земље, при чему Србија преузима четири косовске општине у којима доминирају Срби на северу – око 12 одсто територије Косова – али већина међународне заједнице се противи овој опцији.

Ако се не постигне коначан споразум, неки предлажу други међуспоразум – врсту Бриселског споразума ИИ. Између осталог, такав споразум би Србији понудио брзо чланство у ЕУ, а Косову и чланство у УН. Косово сматра да би чланство у УН донело безбедносне гаранције да Србија неће покушати да врати Косово у неком хипотетичком сценарију далекој будућности. Али довођење других сталних чланица Савета безбедности УН, посебно Русије, скоро је немогуће.

И Приштина и Београд се слажу да је у њиховом сопственом интересу да пронађу решење. Али тренутно постоји сукоб између њиховог садашњег личног интереса и дугорочног „националног интереса“, који обе стране имају проблема да балансирају. Многи тврде да је у сопственом интересу Србије да оконча сукоб на Косову кроз неки облик одустајања , али би то било у супротности са ‘националним интересом’ који сматра да је „Косово неодвојиви део Србије“ и вероватно би наљутило више људи него што руководство може да приушти. интерес да пристане на неки облик „нормализације без признања“, али би то било у супротности са њеним „националним интересом да буде правно признат од државе од које се отцепила, а опет би вероватно наљутило више људи које руководство у Приштини може да приушти. Остаје да се види да ли ће садашњи лични интереси превладати над старим ‘националним интересом’, или обрнуто.Као што показује овај рад, садашњи лични интерес јесте у солидној мери преовладао у бриселском дијалогу.

Један од највећих опипљивих сопствених интереса је економска корист, посебно за Србију, али и за Косово. На основу пер цапита, Косово је први увозни партнер Србије. Косовар увезе око 150 евра годишње из Србије, а само око 50 из Албаније, на пример. Поређења ради, Русија из Србије увози само око 5 евра. Или Италијан, Италија је највећи увозник српске робе, увози свега око 40 евра српске робе. Нормализација односа би омогућила Србији да сачува, па чак и да прошири свој извоз на Косово.

Србија је за Косово била главно тржиште све док га рат није пореметио. Али сада када су многе техничке и политичке препреке отклоњене и када Косово поново може да извози у Србију, могло би да поврати део тржишног удела. На пример, Косово производи око 50 милиона литара вина и ракије, а Србија би могла да постане атрактивно тржиште за такве производе.

Међутим, неекономски фактори као што су идентитет и „национални интереси“, како су дефинисани пре неколико векова, остаће моћне силе у одређивању облика решења.

Иако се Београд и Приштина још не слажу око решења, признају цену коју наставак сукоба наноси на обе стране. Процес се одуговлачи и због тога што Срби и Албанци имају врло мало искуства у међусобном давању и договарању. Први пут у историји њихових односа преговарају и потписују споразуме. Али Приштина и Београд и даље нерадо напредују даље од удобног положаја и преузимају ризике потребне за постизање решења. Такође, изборне јединице у Србији и на Косову нису баш расположене за неку суштинску промену у својим односима, а и даље су подложне великом броју дезинформација о преговорима и евентуалном компромису. Као што смо видели са Бриселским процесом, када се поткопа вера народа у дијалог, дијалог престаје да функционише.

Закључивање сукоба кроз неку врсту мировног споразума, незамисливо пре само неколико година, ипак постаје неизбежно. А пошто статус кво није повољан ни за једну страну, рационално је очекивати да ће политички лидери прихватити услове који можда неће бити популарни код њихових бирача у кратком року, али који би стекли популарност када се користи од решења почну постати видљив. Решење ће одређивати разни фактори, али најважнији је спремност на мир надлежних.